U novom, 34. nastavku dnevnika, naš brucoš pokušao je učiti. Znamo. I nama je bilo smiješno, ali on inzistira da je stvarno učio. Dobro, kada se pročita tekst, malo je uvjerljivije. Prošlo je u njegovom stilu.
Pratite Dnevnik brucoša na Facebooku pliz.
YouTube/screenshot
– ‘Oćemo ić’ dole zapalit’? pitao sam Ćelavog.
Ignorirao me.
Sredio sam ono sranje u referadi. Sad sam student i sve, ali mi nisu mogli priznati onaj neki ispit što sam ga položio prošli semestar. Imam sve ispite s prve godine za ljeto i jesen.
Ćelavi je išao pisati neki seminar u knjižnicu kod Tvornice, a ja sam kao išao učiti. Sjedili smo tamo dva sata. Ćelavi je kucao neki kurac u laptop. Ja sam malo buljio u te neke papire koje mi je Ćelavi dao, a malo sam buljio u druge ljude. Preko puta mene je sjedila neka brbela butra u smeđoj majici bez rukava. Dva puta sam joj već uhvatio pogled pa mi je bilo neugodno pogledati gore da se ne desi opet pa da misli da ju gledam. To je bilo dosta sjebano jer sam morao gledati u stranu na silu. Još mi je bilo vruće.
– Ej, probao sam dozvat Ćelavog glasnim šaptom.
– Kaj ‘oćeš, rekao je nadrkano, isto glasnim šaptom.
– Pa jel’ idemo zapalit’?
– Lik, dvadeset minuta smo tu, rekao je Ćelavi.
– Pa šta?
– Odi zapalit’, kaj ti ja trebam? rekao je bez da je digao pogled s laptopa.
– Pičko, šapnuo sam revoltirano.
Opet sam slučajno uhvatio pogled od brbele kad sam ustajao, al’ je bilo ok jer sam išao dolje.
Pauza
Dolje je bilo pun kurac vruće. Sunce je udaralo o asfalt i odbijalo mi se ravno u facu. Meni se zapravo i nije toliko pušilo, ali sam svejedno balio tu cigaretu i pokušavao održati ravnotežu na jednoj nozi na onom metalnom kurcu za vezat bicikle. To me zabavljalo.
– E pa di si, rekao je netko iza mene.
Okrenuo sam se i skužio onog jednog gmaza koji uvijek stoji na ulazu od faksa i pravi se da je dobar sa svima.
– Evo me, rekao sam. Nisam htio reći ništa za što bi me moglo uhvatiti u priču.
– Pa kaj radiš tu, rekao je Gmaz.
– Parkour, rekao sam. Još sam uvijek balansirao na tom metalnom kurcu.
– Aha, rekao je mirno i ostao stajati ispred mene.
Uopće ga nije jebalo to što sam rekao pizdariju koja nema veze ni sa čim. Nikako nije reagirao na sadržaj koji je izašao iz mojih usta. Mogao sam isto tako reći da čekam da se skrivam od murije jer sam obio kiosk ili da sam vanzemaljac. Htio je samo doći i nešto pričati. To je bila sva svrha ove farse.
– Jel’ ideš na Vilovićku? pitao je.
– Na koga?
– Meni je falio bod za trojku na kolokviju pa ću ići na ispit po veću ocjenu, rekao je Gmaz bez da mi je odgovorio.
– A, to je ispit neki? pitao sam jer sam usrano govno koje ne može odjebat nikoga pa se trudi da održi razgovor.
– Sutra sam na prosvjedu, rekao je.
– Kakvom prosvjedu? pitao sam.
– Uzet’ ću fotić pa malo u đir, rekao je.
– Ja sam reinkarnacija Bo Diddleya, rekao sam.
– Jel’ imaš cigaru? pitao je Gmaz.
U ruci je već držao zapaljenu cigaretu, a iz džepa od košulje mu je virila poluotvorena kutija u kojoj je bilo cca 9 pljugi. Gledao sam ga u čudu. Kao da probam skužiti dal’ se zajebava.
Lice mu je bilo nepomično. Nije bilo nikakve ekspresije. Samo je buljio meni u vrat, ali me nije zapravo gledao. Dao sam mu cigaretu.
– E fala, rekao je i otišao.
Ostao sam sam. Trebao sam ići gore nastaviti raditi.
Otišao sam u birc preko puta.
Birtija
Bilo je kasno poslijepodne i u bircu je bio samo neki lik koji je kljucao na šanku, i mlađi konobar koji je kljucao iza šanka. Lik je brisao neke čaše krpom. Mislio sam da se to radi samo u kaubojskim filmovima.
Sjeo sam i naručio pivu. Planirao sam ostati samo dvadeset minuta, na brzinu popiti i vratiti se gore. Lik mi je donio toplu pivu i vruću čašu.
Nakon nekih pet minuta ušao je neki lik, od recimo 58 godina. Bio je ćelav i imao je odvratne, otekle gležnjeve. Bili su plavo zeleni. Furao je kroksice na bosu nogu. Valjda jer nije mogao nositi cipele.
– Kaj je bilo penzija? rekao je ovom liku koji je kljucao na šanku.
– Pušiš mi kurac, odgovorio je Kljuc i nastavio kljucati.
– Kaj si živčan, jebemti mater… promrmljao je Stari Ćelavi, više za sebe.
Konobar mu je donio neku smeđu žesticu bez naručivanja.
– Daj i ovom – rekao je i kimnuo na Kljucala, a onda je skužio i mene u kutu i dodao – i malom.
– Ja ne bih hvala, rekao sam.
– Ma kaj nebi, rekao je Stari Ćelavi.
– Pa učim tu…. mumljao sam. Sramio sam se malo.
Kljuc i Stari Ćelavi su udarili u glasan smijeh. Kljuc je u gornjem redu zuba imao samo četiri čitava.
– Ajde jednu rakijicu za pamćenje, rekao je Stari Ćelavi i pokazao konobaru da mi natoči.
Ja sam popio rakiju, a Stari Ćelavi i Kljuc taj neki smeđi kurac.
– Mali, aj još jednu, rekao je konobaru Kljuc.
Konobar ga je samo gledao.
– Kaj gledaš? Bum ti to sutra pokrio, rekao je.
Konobar je donio i meni pa sam morao i to popiti.
– ‘Oš izvadit’ ti više? pitao je Kljuc Starog Ćelavog.
– Kaj si se unervozio jebote, odgovorio je Stari Ćelavi.
Iz džepa je izvadio paket s tuftom i komad rizle. Ja sam stavio cigare u džep i ustao da platim.
– A diš’ ti? Kaj neš’ s nama? pitao je Stari Ćelavi.
– Idem, fakat, moram učit’, rekao sam.
– Aj’ ne seri mali. Dobro je to za učenje. Gle nas dvojicu, rekao je Stari Ćelavi.
– Ja sam doktor, rekao je Kljucalo.
Svi smo se počeli smijati.
Žal
– Na kaj to ličiš? pitao me Ćelavi kad sam se popeo natrag u knjižnicu.
Zapalio sam tuftu s ovima i popio još po pivu i rakijicu. Možda dvije rakijice.
– Veli tvoja stara na Javiera Bardema, al’ ne vidim ja to, odgovorio sam.
Brbela je digla glavu i opet mi uhvatila pogled.
– Disi bucka, rekao sam joj.
Spustila je glavu natrag u knjigu i zacrvenila se.
Sjeo sam i malo mi se zavrtjelo. Ona dva lika su imali dosta jaku tuftu. Probao sam čitati, ali su mi oči samo šarale po papiru. Nisam ih mogao zaustaviti na jednoj rečenici. A i da sam zaustavio, kontam da ne bi ništa skontao. Bilo mi je vruće.
Ćelavi je zaklopio laptop.
– Kaj već se ide? pitao sam.
– Lik, osam sati je. Zatvara se knjižnica, rekao je.
Pogledao sam oko sebe. Brbela nije bila na svom mjestu.
– Di nam je komšinica? pitao sam.
– Otišla je prije petnaest minuta, rekao je Ćelavi.
– Pa sad je bila tu?
– Nije, nasmijao mi se Ćelavi.
– Kak’?
– Kaj ti fakat ne kužiš?
– Ne, šta.
– Zasp’o si debilu, rekao je.
– Ma nisam. Ne sjećam se da sam zasp’o.
– Jesi, jesi. Sam si spustio glavu i zamr’o, smijao mi se.
Slegnuo sam ramenima. Valjda jesam.
– Kaj briješ ti? Pitao me Ćelavi dok smo se spuštali stepkama dolje.
– Neznam, ima tu birc jedan jeben’, rekao sam.
– Ma ne to. S faksom, pitao je Ćelavi.
– A. To. Ne znam. Malo mi je žao što nisam ostao ispisan. Tak’ bar ja nisam kriv, rekao sam.
– Kužim, rekao je Ćelavi.
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša :Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje
Dnevnik brucoša: Sramota u Konzumu na Glavnom
Dnevnik brucoša: Napad panike u HŽ-u
Dnevnik brucoša: Cure, osipi i kompleksi
Dnevnik brucoša: Zašto sam malo smeće
Dnevnik brucoša: Prvi studentski seks pt1.
Dnevnik brucoša: Prvi studentski seks pt2.
Dnevnik brucoša: Žene su neprijatelji
Dnevnik brucoša: Ja ne postojim
