Došao je i taj dan. Naš Brucoš je nakon skoro šest mjeseci i 28 nastavaka skinuo studentski junf. Bar on tako kaže. Naravno, to je toliko snažno djelovalo na njega, da se seksati morao u više od 3.000 riječi (za one koji ne znaju to je puno), tako da danas objavljujemo prvi dio priče!
Proslavite ovaj veličanstveni događaj lajkom na Facebook stranici Dnevnik brucoša. To bi našem junaku najviše značilo.
Flickr; Will Fisher
– Kak’ ti se ono zove ona mala? pitao me Ćelavi.
Sjedio je na kauču bez majice, s mojim laptopom u krilu. Bilo je kasno poslijepodne i nismo radili ništa posebno. Došao je do mene na pljugu. Ja sam igrao 2408 na mobitelu, a on je stalkao butre na mom laptopu.
– Šta te boli kurac- rekao sam i podigao pogled – Daj se obuci pička ti materina, znojiš mi se po kompjuteru.
– Po staroj ti se znojim.
Šutjeli smo nekih pet minuta.
– Evo je, rekao je ponosno.
– Nije mi među frendovima, rekao sam, ali sam se svejedno malo usr’o da ju je našao.
– Znam, smješkao se i rekao njeno puno ime i prezime.
– E, daj mi laptop, dosta je, rekao sam i krenuo prema njemu.
– Ček, ček, moramo joj poslat poruku, cerekao se.
Pokušao sam mu uzeti laptop iz ruke, a on se pravio da kao nešto rendom tipka. Hrvali smo se malo k’o fol, a onda je pustio laptop. Smijao se luciferski. Otvorio sam inbox.
U razgovoru s malom s rođendana pisalo je samo ‘ž’.
Čet
– Pička ti materina luda, koji si ti jebeni debil, pička ti se ogadila da ti se pička ogadila, psovao sam glasno. Ćelavi je sjedio sa strane i samo se cerekao.
Buljio sam u to ž.
– Joj, kaj si se sad usr’o – rekao je Ćelavi – Kaj te boli kurac. Žene su neprijatelj.
– Vidjet ćemo kad se ja Sari javim, prijetio sam prazno.
– Ne’do ti bog, uozbiljio se.
Ispod Ž se pojavilo seen. Buljio sam u ekran, a sve oko mene pretvorilo se u maglu. Dvije minute je stajalo tako. Ćelavi je nešto srao u pozadini, ali ja ga nisam čuo. Tri točkice su se kratko pojavile na ekranu i odmah nestale. Pucao me adrenalin na najjače. Opet dvije minute ništa. Otvorio sam rezultate NBA u novom tabu da ne buljim u to.
– Jesi vidio Dallas, pitao je Ćelavi.
Vidio sam Dallas, ali nisam sad mogao mislit’ o tome. Gledao sam u ekran ali nisam mogao pojmiti nijednu informaciju na njemu. Ništa mi se nije hvatalo na mozak. Kao da sam gledao osam milijuna svjetlećih piksela, a ne neku smislenu cjelinu.
Na tabu od fejsa pojavilo se 1 u zagradi. Klikao sam drhtavim rukama.
– ž , odgovorila je.
Šta da sad odgovorim u pičku materinu, mislio sam si.
-Šta da sad odgovorim u pičku materinu, pitao sam Ćelavog.
– Ništa, ajmo PES bacit, rekao je i nezainteresirano mijenjao kanale na televizoru.
– he he, napisao sam u čet. Bilo mi je muka kol’ko sam jadan.
– 🙂 , odgovorila je.
Koji kurac ovo sad znači, mislio sam. Al’, opet, nije bilo katastrofa. Da sad ništa ne odgovorim, bio bi na nuli. Odgovorila je, to je dobro. Nije ostao neki awkward seen. Nije baš idealno doduše, al’ sam krenuo iz dosta sjebane pozicije. Neću ništa napisat više i to je to. X na teškom gostovanju.
Na ekranu su zatitrale tri male točkice i nestale. Nisam bio siguran dal’ sam ih halucinirao. Sokolovski sam se zabuljio u tri centimetra ekrana na kojem su zasjale. Pojavile su se opet, ovaj put na malo duže.
– Kaj ima, napisala je na kraju.
– Niš’ – mrtva dosada – ti? napisao sam.
– Isto. Neki seminar kao pišem. Neda mi se, napisala je.
– jbg, napisao sam nakon dužeg razmišljanja.
– Oš’ doć’? napisala je.
Stan
– Daj se sjedi, koji ti je kurac, rekao mi je Ćelavi. Hodao sam po stanu i rušio razne pizdarije. Nisam mogao naći dezić, ni ključeve.
Ćelavi je sjedio na kauču s pola tfte u ruci i gledao me.
– Ej, čuješ me. Sjedi jebote, smiri se, rekao je i dodao mi tuftu.
Sjeo sam kraj njega i zapalio. Po nogama i rukama su mi prolazili trnci. Izdahnuo sam.
– Jel’ lakše sad? pitao je Ćelavi. Klimno sam.
– Eto vidiš- nastavio je – Aj’ sad kad si na nogama, donesi mi čašu vode.
Ustao sam bez razmišljanja, a on je zavrištao od smijeha.
Dvadeset minuta poslije stajao sam pred vratima neke zgrade na Savskom Gaju. U podnožju je bila videoteka, pečenjara i mali, privatni kiosk. Buljio sam u popis prezimena. Nisam znao na koje da zvonim. Nisam pitao šta joj piše na zvonu. Nisam imao broj. Na kiosku sam kupio Lević i sjeo na klupu preko puta zgrade. Poslao sam joj poruku preko fejsa na mobitelu, ali ju nije vidjela.
Našpric’o sam se dezićem k’o manijak i osjetio sam se na tri metra. Vani je bilo toplo, al’ sam svejedno obukao kožnjak jer eto. Na čelu su mi se stvarale debele pikule znoja. Bio sam natuftan i adrenalin me pucao na najjače. Malo sam se i tresao. Izgledao sam k’o narkoman u krizi kojem je jako stalo kako miriše.
Sjedio sam tamo nekih dvadeset minuta i mislio sam odustati. Teta na kiosku me gledala k’o da sam izgubljeni pas. S neba me pogodila čokoladna napolitanka. Pogledao sam gore.
– Kaj ne zvoniš? pitala je s jednog od prozora.
– Ne znam di’, rekao sam odozdo.
– Pa napisala sam ti.
Pogledao sam mobitel. Fakat je. Prije deset minuta.
Popeo sam se na treći kat, a ona me pustila u stan. Nosila je majicu od nekog hipsterskog benda, bez rukava i s odrezanim ovratnikom, Zelene tajice i debele, mucaste čarape. Kosa joj je bila raspuštena, a na nosu je imala naočale za čitanje. Nije bila našminkana. Izgledala je kao da piše seminar, što je imalo smisla jer je rekla da je doma i da piše seminar. Sviđalo mi se to. Osjećao sam se kao da špijuniram u žensku svlačionicu kroz rupu u zidu. Tak’ to izgleda dok ni’ko ne vidi.
– Kaj će ti ta piva, pitala me. U ruci sam držao na pola popijenu dvolitru levića. Bilo me stid zbog toga.
– To da ne dođem praznih ruku, rekao sam.
– Pa si donio na pol popijenu pivu? pitala me i nasmijala se.
– Nema na čemu, odgovorio sam.
Stan joj je izgledao dosta drugačije nego što sam mislio. Zapravo, do tog trenutka uopće nisam razmišljao o tome kako joj izgleda stan, tako da je u svakom slučaju bilo drugačije. Izgledao je nekako odraslo. Stvari po zidu nisu bile zalijepljene žvakaćim gumama, nego uokvirene. Crno-bijeli posteri starih francuskih filmova i te fore. Namještaj je bio od kože i drva. Nigdje nije bilo rupa od cigareta. Stvari u vitrini bile su uredno posložene. Poludrago kamenje i tarot karte. Knjige o slikarima i okultizmu. Bila je dosta zrela i uredna za jednu vješticu.
Prošetao sam kroz sobu i otvorio vrata od ormara. I tamo je bilo uredno.
– Kaj radiš ti? pitala me s vrata.
– Niš’. Sam imam potrebu otvarat’ ladice i to kad dođem negdje di’ nisam bio, odgovorio sam.
– Dođi zapalit’ u kuhinju, rekla je i okrenula se.
Vino
Na stolu u kuhinji je bila kutija napolitanki. Trpao sam ih u usta da ne moram pričati. Sjedila je preko puta mene i pušila. Nisam znao što točno radim tu. Nikad to nismo razjasnili u razgovoru. Samo me kao pozvala doma jer joj je kao dosadno. Ja sam došao jer eto, zašto ne. Mislim, znao sam ja zašto sam tamo. Barem sam se nadao da znam. Al’ i dalje je bilo čudno. Do sad smo se jednom barili, dva puta sreli i to je to. Nismo si baš bili na dođi mi doma. Nisam znao šta to znači sve. Nisam znao ni šta trebam sad tu raditi, pa sam samo trpao napolitanke u usta k’o kreten.
– ‘Oćeš čašu vina? – pitala je – Donijeli su mi starci iz Istre.
– mfmpfp – odgovorio sam potvrdno, pljuvajući vafle iz usta. Popio bi sad boga isusa. Ustala je i otišla po bocu. Bilo je to neko pravo vino za odrasle. S plutenim čepom i sve. Uzeo sam debeli gutljaj i progutao ostatke napolitanki. Smijala mi se. U pozadini je svirala nekakva spora bass muzika.
– Kakvi su ti to čilexi? pitao sam.
– ‘Ko?
– Pa ta muzika.
– Zašto su to čilexi?
– Pa to su ti čil brate likovi koji briju na tu sporu muziku i sive hudije.
– To slušam kad pišem. Kaj si mi došao tu srat’ za muziku? pitala je.
– Ne, odgovorio sam.
Popio sam još jedan guc vina, a ona me gledala u oči.
– A zašto sam došao tu? pitao sam. Trudio sam se da zvuči kao da se zajebavam, al’ sam fakat trebao potvrdu.
– Zato što mi je dosadno, rekla je i nasmijala se.
– Aha, rekao sam. I dalje nisam znao što se točno događa. Šutjeli smo još minutu možda.
– ‘Oćeš da gledamo neki film? pitao sam. To mi je jedino padalo na pamet. Štajaznam.
– Ne, rekla je mirno. I tu mi je ideju potopila.
– Jel’ bar mogu promijenit’ muziku? pitao sam. Sam da nešto pitam.
– Ako moraš, rekla je.
Muzika je dolazila iz laptopa na radnom stolu. Sjeo sam za veliku kožnu fotelju. I laptop joj je bio uredan. Na plejlisti je imala i dosta dobre bendove.
– Šta ti slušaš Black Lipse? pitao sam, a ona je došla za mnom i sjela mi u krilo.
– Ne baš. Gledala sam ih prošle godine na nekom festivalu pa sam skinula.
– Ja ih nisam gledao, rekao sam. Mirisala je na kokos. Bila mi je jako blizu. Njena kosa mi je ulazila u usta dok sam pričao.
– Znam, rekla je, ali ja je više nisam slušao. Mogao sam osjetiti njen dah na svom licu.
Podigao sam glavu za centimetar i pol. Usta su nam bila u ravnini, na milimetar udaljenosti. Poljubio sam je. Još se više približila.Tijela su nam se dodirivala cijelom dužinom. Nisam mislio na ništa. Prstima sam igrao oko gume na njenim tajicama. Nije uzmicala.
Uhvatio sam je u naručje i zateturao prema krevetu. Nije bila teška, al’ sam ja bio dosta slab. Trudio sam se da se to ne skuži. Nespretno sam je spustio na krevet. Glumio sam da je nalet strasti, a ne da ju ne mogu nositi više. Ljubili smo se, a ona je rukama krenula prema mom kaišu.
– Jel’ imaš kondom? pitala je tiho. Gledao sam ju u oči.
Trideset sekundi poslije za mnom su se zatvorila vrata lifta. Silnice u trapericama izazivale su oštru bol.
Nastavak slijedeći tjedan!!!
Prethodni nastavci
Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa
Dnevnik brucoša: Jel dobro on?
Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij
Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni
Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja
Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu
Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube
Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod
Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan
Dnevnik brucoša: Estrada i znoj
Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom
Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu
Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra
Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa
Dnevnik brucoša: Novi semestar
Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika
Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje
Dnevnik brucoša: Sramota u Konzumu na Glavnom
Dnevnik brucoša: Napad panike u HŽ-u
