[Dnevnik brucoša 2] Topla čokolada

A- A+

19. studenoga 2016.

Faks

Bezimeni

A- A+

U novom nastavku Dnevnika brucoša naš nepismeni heroj završi u Gajnicama. Kako? Nadrogira se i zaspe u tramvaju. Znamo. Nije baš uzbudljivo.

Lajkajte Dnevnik brucoša ako vam je jako dosadno u životu.

foto: YouTube/screenshot

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Mama volim te

– Neću opet to sranje koji ti je kurac, rekao sam ljutito.

– Zaš’? rekao je Ćelavi

– Sranje je to. Prošli put smo samo zaspali.

– Daj, pa rođendan mi je, rekao je Ćelavi.

– I šta. Opet si staroj maznuo tablete za spavanje i kupio 12 kuna piva? Stvarno si se isprsio junačino.

– Daj ajde uzmi samo tu tabletu i nemoj se ponašat k’o pičketina baš svaki put jebo ti bog mater pičkastu, rekao je Ćelavi.

– Neću.

– Daj ne seri. Šta imaš pametnije sad za radit’? pitao je.

Pokušao sam nešto izustiti ali sam se zaustavio. Mozak mi je bio skroz prazan. To valjda pokušavaju postići štreberi kad meditiraju. Sjebao me.Uzeo sam tabletu iz njegove ruke, progutao ju s Holsteinom.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Teška izdaja

Hobotnica

Trebalo mi je trideset sekundi da shvatim da sam budan. Ruke i noge su mi bile skroz hladne, ali sam u sebi osjećao nekakvu toplinu i mir. Nisam bio uzrujan. To je bilo prvo što sam uspio percipirati.

Tek malo kasnije sam shvatio da me neki čovjek od pedeset godina pokušava izgurati iz tramvaja. Opirao sam se koliko sam mogao. Bio sam dosta neuspješan jer nisam baš skroz mogao upravljati rukama i nogama. Bile su kao neprirodno debele skuhane špagete koje su priljepljene za moj trup. Svjesno sam ih mogao samo inicijano pokrenuti. Što će biti dalje nije bilo u mojoj kontroli.

Pokušao sam prekinuti hrvanje kako bi mogao riješiti taj nesporazum. Ja nisam netko tko bi se hrvao s čovjekom od pedeset godina bez razloga. Sigurno se radilo o nekakvoj velikoj grešci. Htio sam se zaustaviti i pristojno zamoliti čiku da mi objasni gdje se nalazim i zašto je našao shodnim da me prisilno pokušava pomaknuti. Bio sam siguran da bi s tim informacijama i sam rado otišao od tamo bez potrebe da me se nasilno izbacuje.

Nažalost nisam baš mogao pričati pa smo nastavili naguravati po podu tramvaja. Bilo je kao da lik pokušava iz tramvaja izbaciti ogromnu hobotnicu od 70 kila. Pokušao sam uhvatiti pogled nekog od putnika ali tramvaj je bio skroz prazan. Vidio sam samo da je vani dan.

– Zašto mi to radite? uspio sam molećivo izustiti na kraju.

– Gubi se van! zaderao se.

– Gdje van? uspio sam pitati prije nego što me uspio s obje ruke osoviti na noge i nekako izbaciti na mokri beton.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Čekam da postanem suicidalan

Ja ne mogu

Tramvaj je zatvorio vrata i otišao prema spremištu. Pogledao sam oko sebe. Valjda sam bio na nekakvom orketištu, ali nisam znao kojem. Nije baš izgledalo civilizirano. Preko puta je bila neka livada s visokom travom a u daljini su bile nekakve tvornice. Bar sam mislio da su tvornice. Nisam stvarno znao gdje sam.

Zadnje što se sjećam bilo je da smo uzeli te tablete za spavanje i ušli na bus za grad. Ćelavi je uporno tvrdio da ti od tih tableta bude jebeno ako se odupreš nagonu da zaspeš. Ne znam jesam uspio ne zaspati ni jel’ mi bilo jebeno. Nisam se ničega sjećao.

Nekih dvadeset metara dalje, s druge strane ceste bila je stanica za tramvaj. Ako uspijem doći do tamo i ući u neki tramvaj mogao bi možda stići do grada. Samo ne smijem ponovno zaspati dok ne uđem u tramvaj. Od tamo me možda nađe policija ili neki dobri građanin pa me odvede do doma. Ili u stanicu. Bilo mi je svejedno.

Prepipao sam si džepove. Nadao sam se da možda imam još cigareta. Našao sam kutiju nekakvih slimsica. Nisam imao pojma zašto odakle mi to. Nisam puno o tome razmišljao. Bilo mi drago što ih imam. Zapalio sam cigaretu i krenuo prema stanici. Morao sam se jako koncentrirati da stavljam jednu nogu ispred druge. Bilo je dosta komplicirano s tim špagetama. Nekako mi je uspijevalo. Bio sam dosta ponosan.

Došao sam do stanice i sjeo na metalnu klupu. I dalje mi je bilo toplo iako je vani sve izgledalo kao da bi trebalo biti samo par stupnjeva. Skinuo sam jaknu hudicu. Ako uspijem postići da mi je hladno možda neću zaspati. Nije mi uspjelo. Vidio sam da mi se koža ježi i da mi na usta ide para ali mi nije bilo hladno.

Neki tramvaj je u daljini izranjao iz magle. Izgledao je kao spas koji izlazi iz dima. Trebao sam samo izdraćati ti stotinjak sekundi i ući u tramvaj. On će me odvesti s ovog apokaliptičnog mjesta natrag u civilizaciju. On će me spasiti.

Trebalo je samo izdržati. To je bilo dosta teško s obzirom da sam se mučio da oči držim otvorenima. Noge su mi ponovno atrofirale od sjedenja. Znao sam da će se ponovno pretvoriti u želatinu ako se pokušam ustati. Morao sam dati baš sve od sebe ako sam ću uspjeti. Zapalio sam još jednu cigaretu. Znao sam da je neću stići popušiti do kraja, ali će me možda držati budnim.

Uspio sam. Uklizao je ispred mene i otvorio vrata. Bacio sam cigaretu i krenuo unutra. Nešto me na vratima zaustavilo.

Bio je to onaj lik s kojim sam se maloprije hrvao. Očito je bio vozač.

– Ti ne možeš! rekao je.

– Zašto ja ne mogu? pobunio sam se.

Nije se udostojio odgovoriti. Samo me gurnuo van, zatvorio vrata i odklizio dalje.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Kako da živim bez para

Topla čokolada

– Jesi dobro, pitao me netko.

Podigao sam pogled. Nadamnom je stajala neka žena od cca 45 godina. Imala je loše obojenu masnu plavu kosu s dugačkim crnim. Čak i u svom stanju sam odmah vidio da ju muž tuče. Ako ima muža. Ako ne, tuče ju neki lik s kojim se jebe po ostavama u birtijama. Ne znam što je gore.

– Nisam, odgovorio sam.

– Oćeš vode? pitala je.

– Ne. Zašto?

– Pa jesi žedan? Jel’ ti zlo?

Uopće nisam razmišljao o tome.

– Ne. Ako mi samo možete reći gdje sam?

Tek sam tada malo postao svjestan okoline. Bio sam u nekoj birtiji izgleda. Samo nisam znao kako sam tu došao ni gdje je ta birtija zapravo.

– U kafe baru Snješka gospodine.

– Jeste vi Snješka? pitao sam. Ne znam zašto. Valjda me zanimalo.

– Ne.

– Koliko je sati?

– Malo iza dva.

Pomislio sam da pitam koji je dan ali me bilo malo sram.

– A gdje je ovaj kafić?

– U Gajnicama. Jeste sigurni da ste dobro? Možda ste imali potres mozga? Djelujete tako.

– Ma nisam. Mislim. Ne znam. Mislim, mislim da nisam, rekao sam i opipao si glavu. Djelovala je donekle normalno.

– Dečko, a jel’ bi mogli platiti. Spavate tu već da sata. Niste ni takli toplu čokoladu.

Na stolu ispred mene je bila nekakva topla čokolada koja je već dugo bila hladna. Muha je sasvim mirno sjedila na šlagu. Očito sam nekako došao u taj kafić, to naručio i zaspao.

– Evo, sekundu, rekao sam i krenuo si po jakni tražiti novčanik. Nije ga bilo.

– Izgleda da sam izgubio novčanik, rekao sam dosta mirno. Nisam se sad još i oko toga mogao uzrujavati.

– Ne veze gospon. Samo odite, rekla je žena.

Prihvatio sam.

Vani je padala kiša. Nikada do sada nisam pokušao zamisliti Gajnice, ali su svejedno izgledale točno kako sam ih zamišljao. Preko puta je bio parkiran policjski auto. Policajaca nije bilo. Svejedno sam prešao cestu i sjeo na haubu. Ako tu zaspem, bar će me netko odvesti na toplo, mislio sam.