[Dnevnik brucoša 2] Film za odrasle

A- A+

1. veljače 2017.

Faks

Bezimeni

A- A+

Novi nastavak Dnevnika brucoša. Malo kasnije nego inače, al šta sad, rekordi su tu da se ruše, čak i kad su negativni.

Bacite lajk na fejs pejđ kako biste pomogli u stvaranju još većeg imaginarnog ega.

FLickr/Ivan Febri

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Cuclaj tu naranču

– Pa šta radiš to pička ti materina, viknuo sam.

Ćelavi je sjedi na kauču s glavom među koljenima. Bio je takav već neko vrijeme pa se nisam obazira na njega. Ja sam popio dvije pive i malo pelića. On je popio ostatak šelića pola neke medice koju smo našli u ormariću kod mene i za koju ne znam odakle mi ni jel’ baš medica. Bilo je slatko i alkoholno, uglavnom. Kao fermentirani pekmez.

Bio je zombi od kad smo zapalili tuftu. Meni je to malo i odgovaralo. Bio sam malo umoran. Ne znam točno zašto, ali sam bio i nije mi se išlo nigdje van. Bio sam zadovoljan s tim da Ćelavi zaspe na kauču, a da ja skrolam neke članke po mobitelu i onda odem spavat’. Čak sam se malo veselio da ću se u nedjelju probuditi prije podne i da neću htjeti umrijeti.
Sjedio sam na stolici nasuprot kauča i čitao sam komentare ispod nekog članka na interentu. To me uvijek smirivalo.

Digao sam glavu tek kad osjetio da se Ćelavi miče. Ispod njega je bila lokva povraćotine, a on ju je čarapama pokušavao raširiti po tepihu. Valjda je mislio da tako neću skužiti.

– Niš, rekao je. Pokušao je prvu sekundu biti ozbiljan, a onda se stao smijati. Kao klinac koji je uhvaćen u nekom sranju i jako mu je smješno što nema ništa za reći.

Jeb to bog mater, rekao sam. Bio sam bijesan. Stajao je s obje noge u povraćotini, a ja sam ga htio zadaviti. Udariti. Htio sam mu činiti bilo što nažao.
On se i dalje smijao.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Ne idem ja tamo di ti ideš

– Joj fuj, de šta radiš, gadio sam se.

Dvadest minuta kasnije Ćelavi je odlučio da idemo van. Obuvao si je tenisice, a čarape su mi bile natopljene rigotinom. Sve se gnjecalo.

– E daj, stvarno ti kažem. Šta ćeš sad vani jebote minus 15 je, pol dva je nema ti smisla, rekao sam mu.

– Ti si se usro, rekao je. Rekao je to mirno i tiho. Kao da to što govori ima nekog dubljeg smisla.

– Šta? Pitao sam jer nisam baš čuo.

– Usro si se. Sad ti je kao odjednom bed što sam se izrigo na tepih. Sad kao nećeš van jer ti je hladno. Pičkice, rekao je.

– Ma ti si puko.

– Pičkice

– Odjebi

– P I Č K… počeo je slovkati, a onda je zateturao i nabio se u ormarić za cipele.

– De nemoš ni stajat jebote

– Pičkice.

Malo me ljutio. Zapravo, jako me ljutio. To je bilo malo jadno od mene, ali se nikako nisam uspjevao emancipirati od toga.

– E znaš šta. Idem van. Al neću cugat ni niš. Snimat ću tebe mobitelom da vidiš kolko će to tužno bit.

– Ma odi u kurac, rekao je i pridržavao se za zid.

– Odi ti u kurac.

– Ti odi u tri kurca.

– Grizeš mi jaje.

Obukli smo se i izašli van.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Očajno barenje

Ćelavi je hodao neka tri metra ispred mene. Teturao je, ali je koračao dosta hrabro. Posebno s obzirom na led. Okrenuo se. Vidio me kako hodm iza njega s mobitelom u ruci.

– Daj odi u kurac, rekao je, bijesno se okrenuo, ramenom zakačio znak za parking i pao na guzicu. Nisam mu pomogao da ustane.

U busu sam sjeo dva sjedala od njega. S druge strane, da ga cijelog imam u kadru. Sjedio je sam uz prozor, s nogama prekriženim prema prolazu. Cijelo mu je bedro bilo bilo mokro i smeđe od bljuzge.
Kod Avenue Malla su ušle neke dvije butre. Pretpostavljao sam da su završile neku turističku. Imale su neprirodno ispeglane kose, tamno crvene usne i vojničke tajice i lažne vojničke jakne i ova s debljim obrašććima je vojnički slijedila drugu. To se nije vidjelo, ali se vidjelo. Pogledale su u smjeru Ćelavog. On je isto gledao u njih. Malo se uplašile i otišle na drugi kraj.

Ćelavi je frknuo s prijezirom. Uspio sam to dosta dobro snimiti. Malo povrijeđen, izvukao je cigaretu iz jakne i zapalio. Inače sam bi mu rekao da ne glumi idiota, ali sad sam samo nastavio sjediti iza njega i snimati.
Neki gospodin od pet banki mu je prišao. Bio je visok i mršav. Izgledao je nadrkano. Kao da radi na šalteru u policiji pa mu ljudi seru cijeli dan što moraju čekat’ u redu, a on oda tu energiju nosi sa sobom kroz život.
– Što izvodite mladiću? Pitao je nadmeno.

– Ha? Odgovorio je Ćelavi.

– Dajte ugasite tu cigaretu.

– Pušiš mi kurac, rekao je Ćelavi. Nije izgledao pretjerano borbeno. Samo je bio toliko izvan sebe da je govorio i radio ono što bi mu prirodno došlo.

Gospodin je izgledao šokirano. Nije to očekivao. Trebala mu je možda sekunda i pol da mu do glave dođe to što je čuo. Tu sekundu sam mislio da je Ćelavi pobjedio. Da mu je izbio zrak iz tijela kurcoboljom.

To je trajalo samo sekundu. Nisam ni skužio kako, ali lik je opalio najbržu šamarčinu koju sam vidio u životu. Kunem se. Jedne stotinke ruka mu je bila u džepu, a već slijedeće po tramvaju je letio žar cigarete.

To ću izmontirati u slow mo, mislio sam.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Imam salmonelu

Pola sata kasnije, Ćelavi je teturao po klubu i žicao cigarete. Išao sam za njim i snimao ga. Trudio sam da se ne skuži baš. Dao mu je treći lik kojeg je pitao, i to tako da je izvadio cigaretu iz kutije i sam mu je dao, onako kako se cigarete daju klošarima na cesti. Ćelavi je izgledao toliko loše.

Zapalio je cigaretu, ali je pri prvom dimu malo podrignuo i slina s povraćotinom mu je krenula na usta.
Zaustavio se na vrijeme i odteturao do vecea. Pratio sam ga unutra i ušao za njim. Rukama se naslonio na rubove pisoara i pokušao rigati. Nije išlo. Pogutao je slinu i porbao opet. Ništa. Desnu je ruku podigao s pisoar i prste koje je maloprije držao na zapišanoj keramici gurnuo u usta. Krenulo je.

Kad je izašao iz vecea kretao se koordiniranije. Još je bio malo slinav, ali nije izgledao kao da ga to zabrinjava. Pogledom je skenirao prostor kao nekakav glodavac koji se hrani truplima s ceste. U jednom je kut našao neku malu koja je izgledala usamljeno.

Ovako iz daljine čovjek bi rekao da je normalna. Imala je neku sivu vestu i neki ogromni šal i dugu smeđu kosu. Tek kad si došao blizu mogao si vidjeti da su joj oči u kurcu. Ka da inače gleda u križ ali se jako trudi držati oči normalnom smjeru, ali sve ipak nekako ode u kurac.
Ćelavi se nalaktio iza nje, spreman da uleti u bilo kojem trenu. Ne znam jel da ova vidjela jer nisam nikako mogao skužiti di gleda.

Mislim da je Ćelavi par puta pokušao nešto i zaustiti, ali bi se svaki put zaustavio pa je samo izgledao kao da grize zrak. To je trajalo nekih četiri minute, a onda je do butre došao neki lik. Bio je mršav i imao je masnu kosu i bio je rošav. Donio je butri neko piće, a ona ga je užvalila. Trljali su se doslovno deset centimetara od Ćelavog koji je jedva držao ravnotežu. Trebao mu je koji trenutak da skuži što se dešava.

Onda se počeo praviti da gleda u mobitel.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Topla čokolada

Oko četiri ujutro ispratio sam ga do tramvajske stanice. Bilo je pun kurac hladno i nigdje nije bilo nikoga. Ćelavi je sjeo na hladnu metalnu klupu i naslonio se na smrznuto staklo. Zaspao je u sekundi.

Tramvaj je došao za sedam minuta. Malo sam razmišljao o tome hoće li to da ga probudim biti kršenje umjetničke koncepcije filma. Odlučio sam da ću ga probuditi jer je bilo fakat pun kurac hladno. Bilo me strah da se ne smrzne tamo.

– E, tramvaj ide, rekao sam mu i prodrmao ga.

Otvorio je oči. Trebalo mu je neko vrijeme da se sjeti tko je i tko ga je probudio. Oči su mu bile hladne.

– Ti si pičketina, rekao je.

– Šta?

– Puši kurac pederčino.

– Lik, ide tramvaj. Smrznut ćeš se tu.

– Mrš u pičku mterinu, koji ti sad kurac oćeš… mumljao je.

Ušao sam u tramvaj i odvezao se.

Nisam mogao. Izašao sam na sljedećoj stanici i vratio se natrag. Ćelavi spavao na ledenom betonu ispod klupe.
– Idemo doma, rekao sam, više za sebe i podigao ga pod ruku.