[Dnevnik brucoša 3] Komplimenti

A- A+

26. travnja 2017.

Faks

Bezimeni

A- A+

Napokon je nešto napisao.

Baci lajk na fejs pejđ Dnevnik brucoša

YouTube/screenshot

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Ne idem ja tamo di ti ideš

– De ti si fakat u težem kurcu, rekao mi je Ćelavi.

Rekao mi je to jer sam odbio ući u neku pekaru jer mi je prodavačica djelovala dosta nesretno. Bili smo vani i išli smo jesti u toj nekoj pekari kod Trga. Zaključio sam da se očito radi o nekom obiteljskom obrtu i da je dosta izvjesno da su odnosi u obitelji sjebani. Moja teorija, ovako na prvu, je da je pekaru pokrenuo otac od te prodavačice koji je bio dosta strog i da ako već nema fizičkog zlostavljanja u obitelji, sigurno ima verbalnog. To zam zaključio po načinu na koji je bezvoljno istovarala pladanj hrenovki u tijestu, pa sam svoju teoriju podijelio s Ćelavim.

– Zaš? Pitao sam.

– Koji kurac sve mora bit tak crno.

– Šta misliš? Pitao sam. Realno, zao sam šta misli, samo sam htio da malo pričamo o meni.

– Neću opet pričat o tebi, rekao je Ćelavi.

– Ko da je meni cilj da u životu pričam s tobom o sebi, rekao sam.

– Je. Tebi je stalno cilj da pričaš o sebi. Tebi treba neki ozblijni psihijatar, ali si škrt pa se iskaljavaš na meni, rekao je Ćelavi ustima punim hrenovke.

– Ne znam na temelju čega si to zaključio, pravio sam se lud.

– Zato što si sjeban ko kurac. Samo sereš. Tebi su svi jadni i u svemu vidiš neku prevaru.

– Pa kad je istina.

– Nije. Nije sve u krucu. Pun mi je kurac da je tebi sve u kurcu, govorio je dok mu je hrenovka ispadala iz usta.

– Pa šta da radim kad je, rekao sam. Bio sam malo zadovoljan jer sam ga uvukao da pričamo o meni.

– Pa ne znam. Vježbaj jebote. Pobaj se oduprijet tome da sve i svakog posereš. Probaj bar danas, kad vidiš nekog, probaj nešto lijepo reć. Nemoj samo srat. Radi na tome, rekao je. Znao sam da voli kad tak malo s visoka priča.

– Ajd, rekao sam.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Hejt

Dogovorili smo se da ću te večeri, ako uspostavim ikakav konatakt s ikim, probati naći nešto lijepo o toj osobi i to joj reći. Ćelavi je bio uvjeren da će to izliječiti moju kiselu dušu. Ja sam pristao jer bi bez tog koncepta cijela večer ionako bila izgubljena. Prvo smo otišli u neki birc u Preradovićevoj. Bilo je pun kurac nekih rendom ljudi koje nisam mogao smjestit nigdje na društvenoj tablici. Da ih nisam vidio, doslovno ih ne bi mogao zamisliti.

Neki jazo u havajskoj košulji je puštao muziku, Malo Pipsi, malo sirtaki. Neke dvije drolje su se popele na šank i nalijevaje bocu neke žestice ljudima dolje. Nisam bio nešto impresioniran.
Ćelavi je otišao pišati, a ja sam se pokušavao progurati do šanka da naručim cugu. Ispred mene je bila neka mala. Bila je starija od mene, ni po čemu posebna i dosta niska. Imala je usku crnu majicu od nekog materijala koji je izgledao da dosta loše reagira na znoj i izblijedjele zvonarice. Nisam vidio zvonarice od osnovne škole. Imala je neku nedefiniranu salamastu kosu.

Na jednom je pramenu imala nešto što mi je izgledalo kao sasušena sperma. Valjda je bila u veceu s nekim i sad tu kao cuga i dalje.
Osjetila je da se pokušavam progurati do šanka i dosat nadrkano okrenula da vidi tko ju gura od iza. Pogledala me svojim siromašnim i ni po čemu posebnim smeđim očima. Gledao sam u taj slijepljeni pramen. Morao sam nešto reći.

– Bar ti se nešto dogodilo, rekao sam.

Mislim da me nije čula.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Film za odrasle

Uspio sam uzeti pive. Ćelavi se vratio i izašli smo ispred birca jer je bila velika gužva.

– Kak ti ide? Pitao je Ćelavi.

– A ono, rekao sam.

Ispred je stajala grupa nekih likova. Bilo ih je četiri. Dvojica su bili poludebeli, a trojica su imali nekakvu kao ironičnu polu irokezu. Valjda je to bila neka njihova interna fora. Bio sam siguran da im je to bilo jako smiješno dok su doma pili konjak. Bili su uvjereni da su legende. Vjerojatno su imali neku ideju u glavi da će se belesno zajebavati. Mislili su da će, ako budu takve legende da naprave istu zuzu neke butre dati da im guraju ruku u gaće.

Samopouzdanje ih je napustilo čim su zakoračili na pločnik. Ovako među ljudima bilo im je još gore. Sad su već skoro skroz izgubili moć govora. Samo su stajali tamo s tim glupim frizurama i gledali jedan drugome u patike. Još nisu bili dovoljno pijani da se počnu prepirati o tome šta Rusi oće na Balkanu, što rade skoro svaki put kad se napiju.

Jedan je skužio da malo buljim u njih. Ja i Ćelavi smo im stajali dosta blizu. Ja i taj jedan lik smo se gledali nekih tri sekunde. Bilo je dosta intenzivno. Nešto se moralo reći.

– Dobro izgledate dečki, rekao sam si u bradu.

– Koji kurac? Pitao je Ćelavi.

Lik mi nije ništa odgovorio. Samo se pravio da me ne čuje i gledao iznad moje glavi.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Cuclaj tu naranču

– Pa ti si stvarno jebeni debil, rekao mi je Ćelavi dok smo hodali natrag prema pekari.

Lik je odlučio da mu nije bila dosta ona hrenovka i da je trebao uzeti pizzu. Malo smo pričali o tome i zaključili da bi bilo najbolje da postupi onako kako mu srce kaže, a srce mu je reklo da idemo natrag do pekare po pizzu.

– Jebeni debil! Rekao sam hinjenim zagrebačkim naglaskom.

– Glupane, rekao mi je Ćelavi.

Ušli smo u pekaru. Pizze su bile stare i suhe i ostale su samo one s zelenim paprikama koje su se ravlačile po tijestu kao zelene gliste. Srce od Ćelavog je bilo u krivu. Stajao je i gledao u vitrinu da izabere najmanje zlo između dehidriranih prioški sa sirom i tvrdih bureka s mesom u kojem možda ima, a možda nema golubova.
Ja sam stajao kraj njega i manje više samo si pokušavao uhvatiti odraz u staklu vitrine.

Trudio sam se da ne mislim o obiteljskom nasilju obitelji koja drži pekaru i da ne zadržavam pogleda na sumnjivom pecivu.
U pekaru su ušle neke tri butre od cca 33 godine. Odijevale su su puno bolje od klinki naših godina. Nosile su jednobojne široke haljine da pokriju omlohavjelu kožu i balonere da ne prehalde prastare kosti. Na nogama su imale nekakve potpetice, ali ne visoke štikle jer im to kičme više ne mogu podnjeti.

Pretpostavljao sam da su išle u neki hipsteski birc i popile svaka po martini lil gin s nečim zelenim i sa šećerom na rubu čaše. Vjerojatno su pokušale pričati o „frajerima“, ali s obzirom da se nijednoj već dugo ništa nije dogodilo, nastavile su sasvim pristojno pričati o tome gdje je koja postavila policu za knjige u iznajmljenom stanu i o tome kakve probleme imaju s kožom. Bio je jedan sat ujutro i više nisu mogle izdražti biti budne ni u međusobnom društvu pa su stale u pekari na povratku.

Jedna od njih, ova s crnom kratkom kosom je stala kraj mene i dvoumila se dali da uzme suhi quiche s porilukom ili burek s golubovima. Htjela je burek, ali je isto vrijeme htjela reći „quiche“.

– Drago mi je da ne mislite da trebate na dijetu, rekao sam joj najnježniju stvar koje sam se mogao sjetiti.

Ćelavi me pogledao s drugog kraja pekare. Pogledom smo se dogovorili da je vrijeme da prestanem eksperimentirati.