[Dnevnik brucoša 3] Urednik

A- A+

22. lipnja 2017.

Faks

Bezimeni

A- A+

Fakat nam se neda više pisati uvode za ovo. Novi nastvak brucoša, nismo ga ni pročitali.

Baci lajk da razveseliš Bezimenog na Fejsbuku

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Istiniti događaj

Zadnjih par tjedana sam dosta bio na faksu zbog rokova i to. Nisam ništa konkretno radio, ali sam se bolje osjećao kada bi ujutro došao do faksa i pušio ispred. U knjižnici kod tvornice ima klima i strani časopisi pa bi sjedio tamo i čitao prve dvije stranice knjiga, u nadi da će me neka zainteresirati dovoljno da ju pročitam. Nijedna nije. Uglavnom, na oglasnoj ploči na faksu je bio isprintan A4 papir na kojem je pisalo da neki nezavisni portal za urbanu kulturu traži suradnike. Dolje je bio samo broj mobitela. Spremio sam ga u imenik.

Ne mogu sad baš nešto konkretno objasniti zašto sam to napravio. Činjenica je da sam manje više dvije godine u Zagrebu i da nisam baš puno napravio. Par dana prije Ćelavi mi je ispričao da je neki lik s faksa, kojeg navodno i ja znam, objavio neki svoj tekst na nekom sportskom portalu. Kao neku veliku analizu neke tekme ili tako neki kurac. Navodno je dobio neku lovu, a Ćelavi kaže da je lik ‘ozbiljan genije’. Ja sam s druge strane dao osam ispita u dvije godine i sve mi je teže uvjeriti se da sam superioran svima ostalima.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 3] Vlaga

Uglavnom, poslao sam poruku na taj broj. Razmišljao sam da nazovem, ali sam na kraju odlučio da je to ipak malo previše. Napisao sam da sam vidio oglas na oglasnoj ploči i da sam zainteresiran za suradnju. Malo sam razmišljao jel ok da napišem konstrukciju ‘oglas na oglasnoj ploči’, ali nisam našao načina da je izbjegnem. S broja sam dobio poruku ‘sutra u pet tvornica’, sve malim slovima, bez potpisa.
Sutra u pet i deset sam bio na terasi tvornice.Samo su dva stola bila zauzeta, a nitko tko je za njima sjedio nije mi izgledao kao netko tko bi vodio portal za urbanu kulturu, pa sam sjeo sam u kut i igrao 2048 na mobitelu.

Lik je došao prije konobara. Bio je relativno visok i kratko ošišan. Bio je malo jači i nosio je velike sunčane naočale, kratke hlačice i adidas originals majicu. I patike su mu isto bile adidas. Bio je bliže trideset nego dvadeset pet godina i očito je htio napraviti vizualni odmak od upadljivog supkulturaštva, a najbezbolniji način koji je znao da to napravi bio mu je da se obuče u adidas originals. Nisam to poštovao, ali sam mogao razumjeti.
Predstavio se i pružio mi mesnati vlažni dlan. Zvučao je kao da je iz Zadra, ali je u Zagrebu više od deset godina pa je izgubio naglasak.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 3] Komplimenti

– I, ti bi pisao? Rekao je i izvadio duhan za motanje.

– Pa, da, rekao sam. Osjećao sam se dosta glupo. Bilo me malo sram što sam se našao u situaciji da sam na razgovoru za posao ili tako nečemu s tim likom.

– A što bi pisao, pitao je, maltretirajući rizlu u koju je stavio previše duhana.

– Ne znam, rekao sam iskreno.
Nije izgledao kao da je to problem. Mislim da mu je bilo svejedno.

– Gle, mi dosta dobro pokrivamo scenu. Uglavnom su to glazbene kritike i osvrti. Sve su autorski tekstovi. Long form, ništa kopi pejst i ta sranja. Pratimo koncerte i film, imamo jednu curu koja piše o kazalištu, mada je luda ko kurac. Mislim, nije bitno. Trebao bi nam netko za književnost, to nam fali. Zapravo, fali nam ljudi. Sad objavljujemo dva tri puta tjedno, ali htjeli bi češće. Bilo što, zapravo. Ne mora sad to biti neka kvaliteta, samo da se češće mijenja naslovnica. Ne znam, jesi čitao što naše?

– Pa, ovaj, nisam, rekao sam.

– A što te zanima od ovog što sam ispričao? Pitao je.

– Ne znam, rekao sam.
– Jel bi pisao, ne znam, književnu kritiku.

– A ne znam baš koliko sam stručan za to.

– Ma dobro, nije to toliko bitno. Jel čitaš?

– A ne baš. Mislim, čitao sam ko klinac dosta, ne toliko od kad se pojavio YouTube

– Da. I ja isto. A što slušaš? Jel bi pisao glazbenu kritiku možda?

– A glupo mi je to malo, rekao sam.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša 2] Hejt

– Zašto? Pitao je s blagim patronizirajućim tonom.

– A mislim bi valjda. Ne znam. Samo, uvijek mi je to bilo onako. Kog boli kurac, rekao sam.

– Kako to misliš?

– Nikog to ne zanima, rekao sam.

– Pa dobro, možda. Ali ja recimo mislim da je jako važno da postoji medij koji prati nezavisnu kulturu. Ono, da nije opterećen klikovima. Da je kvaliteta jedini kriterij.

– A da. Valjda. Ali ne bi ja to ipak.

– Ok. A, ne znam. Film?

– Pa ne bi baš ni to.

– Zašto?

– A ne kontam ti se ja u to.

– Nema veze. Ionako je bitan osobni dojam. Ne moraš puno znati o materiji da bi napisao dobar tekst.

– A dobro, da, istina. Al malo mi je to glupo. Uvijek kad vidim tako neki tekst na internetu to mi izgleda kao da se piše za tih dvjesto ljudi koji svi jednako nemaju pojma o tome o čemu pričaju i međusobno si ne priznaju autoritet i mrze se. Uostalom, ja ne gledam filmove baš.

– Pa dobro. Ne moraš pisati kritiku nužno. Moga bi, recimo, pisat neke društvene teme. Tipa da odeš na hod za život i napišeš izvještaj, onako, iz prvog lica.

– Da. Ne znam baš.

– Zašto?

– Pa ne znam. Nije me toliko briga za to. Mislim, je, ali mi se isto čini uzaludno.

– Kako to misliš? Pa to bar nije frivolno.

– Pa dobro, da, ali svejedno. Kog boli kurac. Ljudi će mislit što žele mislit o tim stvarima. Ja se mogu samo osramotiti. Ne osjećam se pozvanim da nešto serem o tim stvarima.Ko sam ja jebote.

– A vizualne umjetnosti? Pitao je. Nisam odgovorio. Samo sam slegnuo ramenima.

– Pa dobro, o čemu bi ti pisao?

– Ne znam, rekao sam.

– A pisao bi?

– Pa da. Valjda. Ne znam.

– Pa o čemu jebote.

– Ne znam. O sebi.

– A zašto ti misliš da si zanimljiv?

– Ne znam jesam zanimljiv

– Pa zašto bi onda pisao o sebi?

– Samo o sebi znam nešto.

– A jebiga onda, rekao je i ugasio pola cigarete.